Извори права ЕУ
Комунитарно право (acquis communautaire, скраћено acquis) или правне тековине Европске уније (ЕУ) представља корпус права и обавеза који важе за све државе чланице ЕУ. Право Европске уније настало је у оквирима три заједнице: Европске заједнице за угаљ и челик, Европске економске заједнице и Евроатома (Европске заједнице за атомску енергију). Државе које су учествовале у стварању заједница одлучиле су да део својих надлежности пренесу на ЕУ (у то време Европске заједнице), што је резултирало доношењем правних норми које су постале обавезне како за државе чланице и институције ЕУ, тако и за сва физичка и правна лица на територији ЕУ. Асquis уређује оне области које су у искључивој надлежности Уније (нпр. царинска унија, монетарна политика), као и области у којима државе чланице и ЕУ имају подељене надлежности (јединствено тржиште, социјална политика, пољопривреда и рибарство…).
Територијални домет примене права ЕУ ограничен је границама Европске уније. Само у изузетним случајевима, правне тековине се могупримењивати и ван граница ЕУ, што је најчешће случај са правом на конкуренцију. Право ЕУ чини више од 108.000 докумената.
Комунитарно право обухвата начела, принципе и политичке циљеве садржане у оснивачким уговорима ЕУ, затим норме које су усвојене у складу са уговорима, судску праксу Европског суда правде (Суд правде Европске уније), декларације и резолуције које је ЕУ усвојила, инструменте Заједничке спољне и безбедносне политике, као и међународне уговоре које је Унија потписала и ратификовала са трећим државама. Све ове норме називају се изворима права ЕУ, а деле се на примарне и секундарне изворе права.
Примарни извори права ЕУ су оснивачки уговори, који садрже основна начела о циљевима и начину функционисања Европске уније, као и све анексе, прилоге и касније измене и допуне уговора. Оснивачки уговори су Уговор о европској заједници за угаљ и челик, Уговор о европској економској заједници, Уговор о европској заједници за атомску енергију и Уговор о Европској унији, док су ревизиони уговори Јединствени европски акт, уговори из Нице, Амстердама и Лисабона. Сви ови уговори творе уставну структуру ЕУ и зато се сматрају примарним законодавством.
Секундарни извори права су акти које доносе институције ЕУ на основу принципа утврђених оснивачким уговорима – законодавни акти, делегирани акти, акти о имплементацији, као и читав низ других правних аката којима институције ЕУ издају необавезујуће мере или њима регулишу унутрашње активности ЕУ и њених институција. Европска унија осмислила је и читав низ различитих правних инструмената којима је Унији омогућено да утиче на законодавства држава чланица. Ови инструменти се деле на обавезујуће – уредбе, директиве и одлуке, које су државе чланице дужне да примене, и необавезујуће – препоруке и мишљења. Уредбе, директиве и одлуке, као правно обавезујући акти, објављују се у Службеном гласнику Европске уније. За препоруке и мишљења не постоји обавеза објављивања, али се и они најчешће појављују у поменутом гласилу Уније. Ради бољег разумевања на који начин се циљеви утврђени оснивачким уговорима примењују помоћу различитих правних инструмената, у наставку текста ће бити дефинисан сваки од поменутих инструмената.
Уредбе су обавезујући законодавни акти који се морају примењивати потпуно и у свим државама чланицама ЕУ. Државе чланице морају уредбу применити у потпуности, што значи да држава нема право да примени само оне одредбе које сматра прихватљивим. Циљ уредбе је унификација права у државама чланицама.
Директиве су обавезујући правни акти којима се утврђује циљ који све државе чланице морају остварити, међутим, овим правним актом није прописан начин остваривања циља, што је избор који је остављен државама чланицама.
Одлуке су акти који су обавезујући за оне државе којима су одлуке упућене. Одлуке су дакле селективно примењиве у смислу да су у одлуци дефинисане циљне групе на које се одлука односи и које су у обавези да одлуку примене.
Препоруке нису обавезујући правни акти, што значи да се странка која се у препоруци помиње, позива да делује на одређени начин, у складу са виђењем институција ЕУ.
Мишљења, као и препоруке, нису обавезујући правни акти, доносе их институције ЕУ када желе да дају процену одређене ситуације или догађаја у ЕУ или некој од држава чланица.
Субјекти комунитарног права су, поред држава чланица, и институције ЕУ, сва физичка и правна лица на територији држава чланица Европске уније.
Оно што је веома важно је да право ЕУ има примат над националним законодавствима држава чланица. Ово значи да су национални судови, приликом решавања спорова, дужни да примене комунитарно право, пре националног прописа. Овај принцип познат је још и као принцип наднационалности, а установљен је судском праксом, у пресуди Суда у случају Коста против ЕНЕЛ-а.
Право Европске уније веома је важно за земље кандидате за чланство у ЕУ, пошто државе које су добиле статус држава кандидата за чланство морају да хармонизују своје право са правом ЕУ. Ово значи да су државе које имају овај статус у обавези да усвоје и имплементирају acquis у своја национална законодавства. Право ЕУ се са националним законодавствима држава кандидата хармонизује путем приступних преговора и оно је подељено у 35 преговарачких поглавља.
За крај је битно напоменути да право ЕУ није „готов производ“. Оно се стално мења, унапређује, допуњава и развија, како би одговорило на промене које се дешавају у ЕУ.