Како делује право ЕУ

Право ЕУ финцкинише на пет кључних принципа: 

Принцип непосредне примене односи се на начин уношења одређеног типа акта у национални правни поредак. Ово значи да прописи комунитарног права стварају права и обавезе директно према органима ЕУ, државама чланицама, али и према свим физичким и правним лицима унутар њих. Принцип непосредне примене односи се пре свега на одредбе установљене оснивачким уговорима, али и на директиве као секундарне правне акте.

Принцип непосредног (директног) дејства везан је за тумачење и правне последице које производе одредбе комунитарног права које, без обзира где су садржане, испуњавају одређене карактеристике. Принцип директног дејства обавезује националне судове да примене јасну, прећутну и безусловну комунитарну норму уколико се на ту норму пред њим позове индивидуални субјекат приликом заштите свог субјективног права.

Ова два принципа су установљена судском праксом Европског суда правде, и то конкретно пресудом у случају Ван Хенд ен Лос из 1963. године. Холандска транспортна компанија Ван Хенд ен Лос, поднела је тужбу против холандских царинских власти због наметања додатног пореза на увоз уреа формалдехида. Приликом увоза одређене количине ове супстанце из Немачке, представници компаније били су непријатно изненађени након што им је речено да ће морати да плате царину у висини од 8%. Уреа формалдехид се налазио на специфичној листи добара на које су царине повећане са 3% на 8% након ступања на снагу Уговора о оснивању Европске економске заједнице (Уговор из Рима, 1957). Како је чланом 12 овог уговора предвиђено да се државе потписнице уздрже од додатног увођења увозних и извозних царина, као и од повећавања царина које већ примењују у међусобној трговини, компанија је сматрала да је повећање царина на увоз супротно одредбама поменутог члана Уговора.

Случај је покренут пред судом у Холандији, али је национални суд обуставио поступак и ствар изнео пред Европски суд правде, упутивши му питање које се односи на то да ли су одредбе уговора директно применљиве на територији држава чланица, или, другачије речено, да ли појединци у државама чланицама уживају индивидуална права, гарантована уговором, које је суд обавезан да штити. Европски суд правде је пошао од становишта да одговор на ово питање треба тражити у одредбама самог Уговора, пре свега у преамбули акта, која се односи не само на владе држава чланица већ и на народе тих држава. Суд је закључио да је комунитарно право Уније нови правни поредак и да су државе чланице, у корист тог поретка, у ограниченом домену ограничиле своја суверена права и да су субјекти тих права и државе чланице и њихови становници.

„Државе чланице треба да се уздрже од међусобног увођења царина на увоз и извоз роба као и додатних намета који би имали исто дејство, као и од повећања оних намета које већ примењују у међусобној трговини.“ (Уговор о оснивању Европске економске заједнице, Рим, 25. март 1957. године, члан 12).

Овај случај и одлуке које су из њега проистекле односе се на вертикалну примену принципа непосредног дејства, односно на то да појединци могу да изнесу случај пред ЕСП у ситуацији када сматрају да су им права угрожена од стране државе. Међутим, постоји ситуација и када појединац пред ЕСП износи случај у којем су му права угрожена од стране другог појединца (физичког или правног лица). У овом случају, реч је о хоризонталној примени принципа непосредног дејства, за који преседан представља случај Дафрен против Сабена из 1976. године. У овом случају, госпођа Дафрен, која је радила као чланица посаде белгијског авиопревозника Сабена, морала је да да отказ након што је напунила одређени број година. Ова одредба, међутим, није стајала у уговорима њених колега, па је госпођа Дафрен покренула поступак пред националним судом, позивајући се на члан 119 Уговора о оснивању Европске економске заједнице којим се гарантује право на једнаку накнаду за једнак рад. Белгијски суд је проследио случај ЕСП са захтевом да одговори на питање да ли се на одредбе Уговора индивидуални субјект може позвати и против другог индивидуалног субјекта, а не само против државе. Суд је одговорио да је принцип једнаког награђивања фундаментални принцип Заједнице и као такав не може да зависи од законодавства државе чланице. Суд је нашао да одредба која се односи на забрану дискриминације између мушкараца и жена треба да се примењује на све јавне власти, али и на све споразуме који регулишу плаћени рад, као и на уговоре између појединаца.

Други принцип установљен праксом ЕСП односи се на наднационалност, односно примат (надређеност) комунитарног права над националним. Овај принцип установљен је пресудом у случају Коста против ЕНЕЛ-а из 1964. године. Предмет овог спора био је рачун за струју, који је господин Коста одбио да плати, сматрајући да је, након што је предузеће за производњу електричне енергије национализовано и његова имовина пренета на ЕНЕЛ, лишен своје дивиденде, с обзиром да је био акционар национализованог предузећа. Господин Коста, који је био правник по струци, тврдио је пред судом у Милану да је национализацијом предузећа прекршен низ одредаба Уговора из Рима. Национални суд је од ЕСП затражио тумачење различитих одредаба Уговора. ЕСП је изнео своје мишљење о случају, закључивши да: „…за разлику од обичних међународних уговора, Уговор о Европској економској заједници је креирао свој властити правни систем, који је ступањем Уговора на снагу постао интегрални део правних система држава чланица и обавеза је националних судова да га примењују“. Иако Уговором није био експлицитно наведен став о примату комунитарног права над националним, овим случајем ЕСП је утврдио да: „Из свих ових запажања следи да право које произлази из Уговора, независног извора права, не би могло, због своје посебне и оригиналне природе, да буде замењено домаћим законским одредбама, без обзира на то како су оне формулисане, а да при томе не изгуби свој карактер права Заједнице и да се при томе не доведе у питање правни основ саме Заједнице.“

Поред ова два принципа постоје још три – принцип преношења, пропорционалности и субсидијарности. Иако нису проистекли из праксе, већ су установљени чланом 5 Уговора о Европској унији (Уговор из Мастрихта, 1993.) важно је објаснити и разумети ове принципе, с обзиром на њихов фундаментални карактер.

Принцип преношења односи се на то да ЕУ може да делује само у оквирима оних области у којима су државе чланице уговорима пренеле своје надлежности на Унију. Оне надлежности које неким од уговора нису пренете на наднационални ниво остају у домену деловања држава чланица. Док су принципом преношења одређене границе надлежности Уније, спровођење ових надлежности је уређено принципима  субсидијарности и пропорционалности.

Принцип субсидијарности има за циљ да омогући да се одлуке доносе на оном нивоу на којем је то најделотворније. У областима које нису у искључивој надлежности Уније, дефинисани су услови под којима ЕУ у деловању има примат у односу на државе чланице. Ово значи да ће се ЕУ укључити у процес доношења одлука само у случају да је деловање на наднационалном нивоу ефективније од доношења одлука на националном или локалном нивоу.

Са друге стране, принцип пропорционалности регулише механизме вршења власти ЕУ. Овај принцип односи се на пропорционалност између циљева који се желе постићи и средстава која се користе у остваривању тих циљева. Од Европске уније се захтева да не предузима мере које прелазе границе онога што је неопходно за остваривање циљева. Ово такође значи да, ако ЕУ има на располагању више механизама путем којих може да оствари одређени циљ, неопходно је да се определи за онај који оставља највећу слободу државама чланицама и појединцима.

С обзиром на специфичност правног и политичког система, за који можемо рећи да је sui generis и за који не постоји пандан са којим би овај систем био упоређиван, разумевање фундаменталних правних принципа права веома је значајно за разумевање контекста у којем ЕУ функционише, као и начина на који функционише.