Анализа случајева пред Европским судом правде

Назив случаја

Предмет 26/62, Van Gend en Loos, [1963] ECR 11

Кратак опис случаја

Транспортна компанија Ван Хенд ен Лос, са пословним седиштем у Холандији, поднела је тужбу против холандских царинских власти зато што су ове покушале да јој наметну додатни порез на увоз специфичне робе (уреа формалдехид). Компанији је наложено да приликом увоза ове робе плати царину у висини од 8%. У тренутку увоза уреа формалдехид је била на листи добара на које су царине повећане на 8% након ступања, тада, Уговора о оснивању Европске економске заједнице. Овим уговором (конкретно, чланом 12) било је предвиђено да државе потписнице (Холандија је у том тренутку била потписница Уговора) не могу да уводе додатне увозне и извозне царине или да повећавају царине које су до тада примењиване у међусобној трговини. Компанија Ван Хенд ен Лос је тужила државу Холандију, сматрајући да је чин повећања царина у супротности са одредбама Уговора о оснивању Европске економске заједнице.

У чему се огледа значај случаја?

„...Заједница представља нови правни поредак међународног права, у чију су корист државе ограничиле своја суверена права, у ограниченим подручјима, и чији су субјекти не само државе чланице већ и њихови грађани...“

 Извод из пресуде

Овај случај је поставио темеље за два принципа деловања правних тековина ЕУ који данас представљају основ функционисања ЕУ:

Принцип непосредне примене – Правне тековине ЕУ стварају права и обавезе директно према државама чланицама, али и према физичким и правним лицима унутар ових држава.

Принцип непосредног (директног) дејства – суд државе чланице је дужан да примени правну тековину ЕУ уколико се на њу позивају појединачни субјекти ради заштите својих субјективних права.

Назив случаја

Предмет 6/64 Costa v. ENEL [1964] ECR 585

Кратак опис случаја

Фламинио Коста, држављанин Италије, одбио је да плати рачун за потрошњу електричне енергије незнатне вредности, образлажући то ставом да је национализација италијанских предузећа за производњу и дистрибуцију електричне енергије коју је спровела компанија ЕНЕЛ била супротна одредбама Уговора о ЕЕЗ, којима се забрањују државни монополи комерцијалног карактера.

У поступку вођеном између Косте и ЕНЕЛ-а, суд у Милану је застао са радом на овом предмету и затражио тумачење Европског суда правде о правним тековинама које се односе на државне монополе комерцијалне природе, конкретније – односа правних тековина према правним нормама државе Италије које регулишу питање око кога је настао спор.

У чему се огледа значај случаја?

„…за разлику од обичних међународних уговора, Уговор о Европској економској заједници је креирао свој властити правни систем, који је ступањем Уговора на снагу постао интегрални део правних система држава чланица и обавеза је националних судова да га примењују.“

Извод из пресуде

Европски суд правде је у овом случају, тумачењем примене правних тековина, пресудио у корист господина Косте и самим тиме установио још једно кључно начело деловања читавог комунитарног система ЕУ – начело примата правних тековина ЕУ у односу на правне поретке држава чланица.

Назив случаја

Предмет 106/77 Simmenthal II [1978] ECR 629

Кратак опис случаја

Италијански суд је затражио од Европског суда правде да тумачи одредбе комунитарног права (Уредба 805/68) које се односе на заједничко тржиште говедине и телетине и однос ових одредби у односу на италијанске правне норме које регулишу ово питање. Након тумачења садржине уредбе од стране Европског суда, италијански суд је донео пресуду којом је указао да су таксе предвиђене италијанским законодавством везане за промет говедине и телетине супротне комунитарном праву. Суд је, имајући ово у виду, наложио Министарству финансија Италије повраћај уплаћених такси са каматом. Министарство финансија се жалило на ову пресуду. Суд је закључио да је кључни правни проблем у овом предмету сукоб комунитарног права и националних правних норми које су донете касније у односу на конкретне одредбе комунитарног права консултоване у овом случају.

О овом питању је већ расправљао Уставни суд Италије који је изнео став да је обавеза судова у Италији да, уколико желе да изузму из примене норму националног права, нужно морају да покрену питање оцене уставности конкретне норме, и то пред Уставним судом Италије.

У чему се огледа значај случаја?

„...Национални суд који је позван да, у оквирима своје надлежности, примени одредбе права Заједнице, има обавезу да призна пуно дејство тим одредбама, ускраћујући на сопствену иницијативу, ако је потребно, примену сваке националне правне норме супротне одредбама Заједнице, чак ако је национална норма донета касније, и није потребно да суд тражи или чека претходно стављање таквих одредаба ван снаге законом или на други уставом прописан начин...“

Извод из пресуде

 Европски суд је кроз овај случај разјаснио последице директног дејства комунитарних норми и надређености комунитарног права. Национални суд, када се суочи са правном нормом националног права која је супротна комунитарном праву обавезан је да примени правну норму комунитарног права у њеном пуном дејству. Ово се односи и на националне правне норме које су донете након комунитарног акта. Национални суд има обавезу да директно примени комунитарну норму, не чекајући да спорне националне правне норме буду стављене ван снаге.

Назив случаја

Спојени предмети C-6/90 i C-9/90 Andrea Francovich and Danila Bonifaci and others v Italian Republic[1991] ECR I-5357

Кратак опис случаја

Господин Франковић је радио за италијанску фирму и за свој посао није био редовно исплаћиван. Незадовољан оваквим третманом, поднео је тужбу и добио спор, након чега је италијански суд наредио фирми да плати господину Франковићу позамашну своту новца на име неисплаћених зарада и осталих трошкова коју он, међутим, није успео да наплати од фирме. Господин Франковић је тада затражио право да од Републике Италије добије јемства која прописује Директива 89/987, или, алтернативно, накнаду штете. 

Данила Бонифаћи је, заједно са колегама, поднела тужбу против фирме у којој је била запослена када је фирма прогласила инсолвентност. Након престанка радног односа, тужитељи (укупно 34) су потраживали одређена средства која су се приказивала као дуг инсолвентног предузећа. Тужитељи, међутим, нису успели да намире своја потраживања и стога су покренули поступак против Републике Италије, тврдећи да она мора да испоштује своје обавезе према њима на основу директиве 80/987 и самим тиме им исплати дуговане износе плата или накнаду штете.

У чему се огледа значај случаја?

У овом случају је Европски суд правде по први пут утемељио начело одговорности државе за штету која је настала за појединца (физичко или правно лице) услед непоштовања комунитарног права. У овом случају се ова повреда манифестовала у неуношењу директиве у правни поредак Републике Италије.

Суд је пресудом у овом случају, такође, детаљно објаснио услове под којима ће таква одговорност настати: 1) директива мора да садржи доделу субјективних права појединцима, 2) на основу одредби Директиве је могуће одредити садржај тих права, и 3) постоји узрочна веза између повреде обавезе од стране државе и губитка/штете коју је претрпела оштећена страна.

 Суд је у пресуди закључио да је суверено право сваке државе чланице ЕУ да одабере начин на који ће остварити циљеве и резултате које налаже директива. Ово право, међутим, не искључује право појединца (физичког или правног лица) да пред судовима државе чланице остварују права чија садржина је јасна и недвосмислено утемељена у одредбама директиве.

Назив случаја

Предмет C-43/75 - Defrenne v SABENA

Кратак опис случаја

Госпођа Дафрен је била приморана да да отказ у Сабени, белгијском аутопревознику, с обзиром да је напунила одређени број година (40 година) које су је, према уговору о раду, онемогућавале да и даље ради као стјуардеса. Оно што је госпођу Дафрен мотивисало да тужи Сабену јесте чињеница да одредба о старосној граници није била саставни део уговора о раду њених колега. Госпођа Дафрен је покренула поступак пред белгијским судом, заснивајући га на одредбама комунитарног права које се односе на право на једнаку накнаду за једнак рад мушкараца и жена. Белгијски суд је, пре доношења одлуке о овом питању, тражио од Европског суда правде став о томе да ли се појединац (физичко или правно лице) може позвати на одредбе Уговора у процесу против другог појединца (хоризонтално дејство комунитарног права), а не само против државе (вертикално дејство комунитарног права).

У чему се огледа значај случаја?

Суд је, тумачењем комунитарног права, у овом случају промовисао принцип хоризонталне примене непосредног дејства комунитарног права, према коме појединци (физичка и правна лица) могу представити случај Европском суду правде и тражити заштиту својих права и у оним ситуацијама када је друга страна у спору физичко или правно лице, а не држава чланица ЕУ.